Секунд вечности, источњачки роман

Стасити гуру[*] — Рамасвами, омотан у бели мусулински плашт и под белом као снег чалмом, што се обавијаше око чела просветљенога, изгледао је на тајанственој месечини још протегљастији и прозиран, те се чинило као да његова фигура и не стоји на земљи већ у прозрачној ноћи лебди. Избријано, чисто и смагло лице његово, са очима дубоко тамним, у којима се огледала оштра проницавост пророчанских зеница и детињска самовера, изазиваше мистички утисак на човека не од овога света. Нарочито његова неменљива физиономија, што одаваше расположење дубоког спокојства према свему што се у видљиву свету догађа.

[*: "Гуру" — просветљени. Највиши степен титуле којим се одликује индуски мудрац.]

Он је стајао на широкој, песком утапканој стази, између разгранатих дрвореда, што вођаше кроз пространу, лепо уређену башту манастира Неврити-Марло [Пут Повратку] и дубоко замишљен посматрао широко месечево коло што се искрадало иза Хималајског Хрбата и, провирујући кроз честаре кедрове горе, дотицало својим аветастим зрацима манастир и позлаћене рогове вола на коме јахаше барељефна фигура бога Сиве и жене му, Сакти, која сеђаше за њим.

Занет мислима није осетио када му се приближих. Неколико тренутака стајао сам до њега, а његове дубоке очи, упијајући у себе месечеву светлост, гледаху у врх горе чији грмови уздигнутих дебелих грана приличаху џиновима који својим снажним рукама дохватаху облаке небесне.

Не хтедох ометати просветљеноме, и дух, што је у овоме часу пловио високо изнад земаљских сфера, прекидати и враћати у његову видљиву одећу. Стојао сам мирно и посматрао оне мраморне, спокојне и складне црте на препланулу лицу великог мудраца.

У једном тренутку његове се зенице озарише сјајем детињског задовољства, а из груди му се отрже дубоки уздах као човека пред буђењем од сновиђења.

— Сандошан, сандошан, еп — потам! (радост свагда радост!) — изусти он полугласно изреку мудраца записану у прастарим Упанишадама.

— Која се на земљи не постиже! — добацих ја овлашно, уклањајући у страну нежно стабленце лотосова цвета да га не бих згазио.

— Постићи ћеш ако успеш да познаш себе оделито од свога тела! Савра сахти (апсолутно сазнање стварне суштине) у нами је; потруди се да од свога вечнога бића оделиш видљиву обману у коју се душа, доласком на свет, уплела и ти ћеш постићи.

— Тело смета!

— Госте мој! — одговори гуру Рамасвами благо — Бхола бхуми[*] где си ти рођен, не схвата, праву истину; јер све чему она тежи и око чега троши свој ум, то је, како ће што више угодити телу своме, — докле се у гнана бхуми[**] заборавља на тело своје да би се што више усавршио дух свој!

[*: Бхола бхуми = земља физичког и материјалног усавршавања. Тако Индуси називају Европу са њезином културом. **: Гнана бхумис — Индија, Земља усавршавања душе.]

Тако смо, ногу пред ногу, ишли стазом алеје. Опојна свежина ноћи беше пресићена мирисом лотосова цвећа што је по странама стазе издашно цватило, а са којим се мешао оштри мирис биберова дрвета.

Ишли смо ћутке, уронули у своје мисли што их изазвасмо разговором, док се не нађосмо под пространом фасадом манастирске веранде што се ослањаше о дебеле стубове ишаране разнобојним фрескама и позлаћеним рељефима хаждаја, мистичкога биља и цвећа, која напомињаху на полуживотна бића. Средњи стуб имао је главну фреско-фигуру, жену, широких бедара, снажно развијена струка и склопљених руку на груди којима хоће да покрије девет дојака из којих избијаше девет млазева као кристал бистре воде што падаше у пространи басен по коме је пловило мноштво златних и сребрнастих рибица.

Заустависмо се овде и седосмо под смоковницом према прастаром дубу под којим се налазила гробница Пањати-Сахиба, чије се име у овоме манастиру са дубоким поштовањем помиње.

— Ето, љуска његове душе укопана је ту, ко зна од када! Није згорега, госте мој, да пре него што одеш одавде твојој далекој домовини, сазнаш што више о судбини гуру — Пањати - - Сахиба, који је на своме земаљском бићу осетио како је сав овај видљиви живот што га до наше смрти сањамо, само једна обмана у коју се душа наша заплела; како и деведесет година живота нису ни мало дужи од тренутнога проблеска оне бубе- светлице што нам, мало час, сену и ишчезну испред очију. — Даћу ти из скривнице записе што исписа својом руком његов добри ученик, — јог Рамананда у којима је описана чудновата повест великог учитеља. —

— Све је обмана, све је обмана једнога сна што га душа сања! Истине нема ту. Њу ћеш постићи само онда када успеш да нађеш себе оделито од свога тела! — заврши Рамасвами. —

Сутра дан, донесе мој уважени домаћин и учитељ трубу пергамента, у коме беше изложена повест великог учитеља. Пред самом причом о Пањати Сахибу налазило се неколико његових изрека којима је велики мудрац хтео да објасни суштину живота што га људска душа на земљи проживи. — Ово су те изреке:

"Човече! Ти си визија Брамина сна, који сањаш себе као стварност!

"Јесам! — вели визија — Ниси! — одговара ишчезнуће твоје.

Јер оно што јесте то ниси ти који си у обмани чула; то није у теби ни од тебе, већ ван тебе. Ти си појава, призрак нечега што јесте; али то што јесте не може бити твоја појава, као што ни сенка човека није човек ни од Човека. Јер, чим се светлост утули и човек, који после тога остаје, не може је ни од себе ни из себе одсенчити никако!

И гуру-Пањати Сахиб рече још: "Где је област свему што јесте?

"Нема је!

"Где је област Вечности?

"Нема је!

"Јуче и сутра само је сан визије коју онај што јесте, сања.

"Душо моја! не рачунај са Временом и Простором, да не постанеш мучеником Обмане која те заплеће и одвлачи од праве Истине, која јеси и у којој си била пре појаве.

"Јер нема ни Јуче ни Сутра. Има само једно Сада, које је без зачетка и свршетка; једно све опште сазнање суштине, знања, блаженства, сједињенога у Брами, што ће рећи: Сат, шит ананда Брама!"

И оно, што рече о Времену, познаде просветљени на себи; а ово што исписа рука недораслога му ученика Рамананда, сведочанство је човека, који је из посвећених уста слушао онога дана када је учитељ посадио шибљику на месту где ће починути када се вечна птичица ослободи замке у коју се уплела. —